::: IN MEDIA RES :::

Quis custodiet ipsos custodes?

Od »vojne z mediji« do vojn med mediji

»Udbomafijski uradni list tranzicijske levice«, kot  časniku Delu ljubkovalno pravi v.d. direktor direktorata za medije Miro Petek, je po novem na večkratnem hkratnem udaru drugih medijev. Ne edini, seveda. Kriv je, ker je podvomil v besede Jožeta Pučnika na ljutomerskem predplebiscitarnem zboru 16. decembra 1990 in za nameček navrgel še dvom v primernost poimenovanja brniškega letališča po njem.

Kdo bi si mislil, da bo že dva tedna po nastopu nove ekipe z jasno politično agendo na Planet Siolu situacija izgledala takole:

Recept za doseganje politične agende

Čemu smo priča, torej ni le politična angažiranost nekega medija, temveč intermedijsko klanje in oporekanje, napad enega medija na drugega, oporekanje resnicoljubnosti. Tudi to je pomemben novum glede na agende vojn z mediji v mandatu 2004-2008 – takrat je Janša vodil bitke in zavojevanja, dobesedno vojno z mediji, danes so metastaze nesramne politizacije medijev privedle do tega, da se med sabo koljejo kar novinarske ekipe. Recept je vedno isti in enostaven, le stroka in novinarski ceh venomer gledata proč:

(1)   Objavimo medijski zapis, ki bo zaščitil, utrdil, promoviral, izpeljal, zanikal ali afirmiral stanje stvari, ki ustreza naši politični agendi.

(2)   Objavimo zapis v elektronskih in neelektronskih medijih na način, da ga povzamejo vsi drugi naši mediji na liniji in s podvajanjem naredijo za kredibilnega, objektivnega, substancialnega, resničnega.

(3)   Širimo mrežo svojih medijev, da bo politična agenda čim hitreje dosežena.

(4)   Oporekajmo resnicoljubnosti drugih medijev.

Novinar Kolednik je v tem duhu povzel zapis novinarja RTVS Vinka Vasleta v Reporterju. Ker se je mudilo, je pri glavni besedi direktno ponovil že njegovo frazeologijo v delu članka, kjer naj bi »integralni stavki« Jožeta Pučnika menda pomensko povedali nekaj drugega od citatov, domnevno iztrganih iz konteksta v Delu. Prepisovanje izgleda takole:

Vendar pa novinar Branko Soban Pučnika ni citiral v celoti, ampak je izpustil nekaj zelo pomembnih stavkov, zato poglejmo še tisto, kar je Pučnik res rekel:

Vendar Soban Pučnika ni citiral v celoti, zato poglejmo, kaj je Pučnik v resnici rekel:

Ob tem novinarja ne navajata podrobnejših argumentov, v čem se integralni del teksta razlikuje menda neintegralnega. Po moje se v skoraj ničemer; a po drugi strani sem prepričan, da citirani govor ni obremenilen za pripis ideje o »etničnem čiščenju« samemu Pučniku do te mere, kot je to zapisalo Delo. Pričakoval bi bolj tehtno evidenco za tako hude obtožbe.

Preostanek zapisa na Siolu, manipulacija v naslovu (Delov novinar je primerjal retoriko Pučnika in Miloševića, ne kar osebi) in obvezni demanti SDS sta potem predvidljiva.

Novi list pisal že prej

Preseneča me tudi odzivnost na nekaj, o čemer je, pa tega v Sloveniji niso ravno opazili, dolgo nazaj pisal novinar in bivši urednik hrvaškega Novega lista Denis Romac. Njegov članek, objavljen 24. februarja letos, prinaša prav vse poudarke iz Dela:

Izbrisani – 20 godina slovenske sramote

Ideju o brisanju neslovenaca prvi je iznio »otac slovenske državnosti« Jože Pučnik. On je u studenome 1990. govorio  o plebiscitu i odcjepljenju kao o prilici za »čišćenje« Slovenije od neslovenaca

U nedjelju se navršava točno 20 godina otkako su ondašnje slovenske vlasti iz registra slovenskih državljana izbrisale nekoliko desetaka tisuća ljudi, neslovenaca iz bivših jugoslavenskih republika koji su živjeli u Sloveniji, što je bio najveći, najmasovniji i najdrastičniji slučaj kršenja ljudskih prava u Sloveniji od osamostaljenja do danas.

No još je nevjerojatnije da čak ni dva desetljeća od tog administrativnog etničkog čišćenja građana »sumnjive« narodnosti Slovenija nije ispravila nepravdu niti vratila građanska prava za više od polovice od ukupnog broja izbrisanih.

Bez riješenog statusa 13 tisuća ljudi

Čak ni novi zakon o izbrisanima što ga je donijela vlada Boruta Pahora prije dvije godine nije pomogao  izbrisanima: skoro 13 tisuća ljudi još je bez riješenog statusa. Slovenske vlasti su restriktivne pri davanju statusa, a zahtjevi se rješavaju iznimno sporo. Od 230 podnesenih zahtjeva za rješavanje statusa 59 zahtjeva riješeno je pozitivno, 80 je zahtjeva odbijeno, dok su ostali zahtjevi u postupku.

Slovenski sudovi još nisu pozitivno riješili nijedan zahtjev za odštetom. Izbrisani nisu doživjeli moralnu ni materijalnu satisfakciju niti rehabilitaciju. Točan broj izbrisanih vjerojatno nikad neće biti utvrđen, a zadnji službeni broj kretao se oko 26 tisuća ljudi.

Odgovornost za taj brutalni čin prije dvije godine neizravno je preuzeo Igor Bavčar, koji je u prvoj slovenskoj vladi bio na čelu ministarstva unutarnjih poslova, a paradoksalno je da je krajem osamdesetih upravo Bavčar bio na čelu znamenitog odbora za ljudska prava.

Pučnik: Ne želimo Knin

Ideja o brisanju neslovenaca, međutim, nije Bavčarova. Iako se o tome u Sloveniji rijetko govori, ideja o stvaranju nacionalno čiste slovenske države i čišćenju Slovenije od pridošlica iz drugih republika neraskidivo je povezana sa stvaranjem slovenske države.

»Otac slovenske državnosti« Jože Pučnik, jedan od čelnika koalicije Demos koja je pobijedila na prvim demokratskim izborima, kojeg je na čelu njegove stranke 1993. naslijedio današnji premijer Janez Janša, u jednom govoru iz studenoga 1990. govorio je o plebiscitu i odcjepljenju kao o prilici za »čišćenje« Slovenije od neslovenaca, ali je to opravdavao ekonomskim, a ne nacionalnim razlozima.

Pučnik se protivio automatskom preuzimanju zatečenog stanja u trenutku plebiscita, zauzimajući se za uvođenje »mjerila« pri dodjeli državljanstva.

»Trebalo bi izračunati, pa i demografski, kakve probleme bismo imali za pet ili deset godina, zajedno sa zahtjevima za kulturnom autonomijom. Osobno ću se zauzimati da u Sloveniji ne nastanu problemi nalik onima u Kninu. Ne želimo Knin u Sloveniji i danas imamo mogućnost da te stvari humano, socijalno, pravno i demokratski riješimo. Tu ne smije biti nikakvih gnjilih kompromisa niti mitingaške demokratičnosti, koja bi nam stvarala probleme s kakvima se susreću Englezi, Francuzi i Nijemci, kao i ostale kolonijalne države«, govorio je tada Pučnik.

Slovenska vlast provela je njegove ideje u djelo, no ishod nipošto nije bilo moguće povezati s »humanošću« i »demokratičnošću« o kojima je Pučnik govorio.

Izbrisani su samo u jednom danu, tog kobnog 26. veljače 1992., administrativnim putem, ostali bez ičega. Postali su »nevidljivi«, izgubivši sva prava u Sloveniji: radnici su ostali bez posla, umirovljenici bez mirovina i zdravstvene zaštite, a studenti bez indeksa.

Slovenija je 2004. primljena u Europsku uniju iako nije riješila pitanje izbrisanih, niti kaznila odgovorne za taj zločin. Štoviše, EU je pomogao Sloveniji zataškati problem i spriječiti povrat oduzetih prava žrtvama tog nevjerojatnog zločina.

Bi morali brniško letališče preimenovati?

Ima Delov novinar prav, ko podvomi, da je brniško letališče po pravici poimenovano po dr. Jožetu Pučniku? Ne vem. Česar se dobro spomnim, so le pičli in bizarni argumenti Janševih krogov, ki so jih uporabljali ob realizaciji ideje leta 2007. Takrat je Niko Grafenauer 12. junija na Zboru za republiko, na katerem je vrelo od sproščanja, v stiski navedel nepozabno utemeljitev:

»Ni bil aerodromski človek tega časa, a si predstavljam, kako je iz zaporniške celice gledal v nebo, ki ga je včasih prečkalo tudi kakšno letalo.«

Information

This entry was posted on 14/07/2012 by in aktualno, mediji, medijska manipulacija, politika, sproščenost, časopisi.
%d bloggers like this: